Изложба Изазови постмодерне – уметност осамдесетих из збирке „Југословенска уметност друге половине 20. века“ представља један могућ поглед на мноштво различитих и истовремених појава, становишта и индивидуалних стваралачких поетика у југословенској и српској ликовној уметности девете деценије прошлог века кроз репрезентативне примере дела из фонда Уметничке галерије „Надежда Петровић“. Изложбу чини избор од двадесет уметничких дела највећим делом откупљених или добијених као поклон са 11, 12, 13, 14, и 15. Меморијала Надежде Петровић, али и других изложби одржаних у Галерији током осамдесетих.

Заступљени су следећи уметници: Радомир Дамљановић Дамњан, Зоран Петровић, Змаго Ленардич, Коса Бокшан, Фердинанд Кулмер, Александар Цветковић, Слободан Трајковић, Велизар Крстић, Слободан Кнежевић Аби, Александар Ђурић, Гордана Јоцић, Марија Драгојловић, Миодраг Ђорђевић, Божидар Дамјановски, Милан Милетић, Шемса Гавранкапетановић, Маријана Муљевић, Милица Мрђа Кузманов, Клавдиј Тута и Милета Продановић.

Аутор изложбе је Јулка Маринковић, кустос-музејски саветник

„Постмодерна је назив за уметност и културу која настаје на критици и превазилажењу значења, вредности, смисла и начина живота модерног друштва, културе и уметности“ (Šuvaković, 1999). У уметничкој клими и стваралачкој пракси касних седамдесетих и почетка oсамдесетих, када настаје постмодернистичка уметност, преовладавала је свест о немогућности да се инструментима уметности радикално ублаже последице нарастајуће друштвене, политичке и економске кризе. Уметност се нужно окренула самој себи и својој природи што ће, кроз ослобођену индивидуалност уметника, изродити читав спектар лингвистичког и медијског плурализма, као и обнову дисциплина сликарства и скулптуре У духу експресионистичких манифестација и бунта, као глобалног сликарског сензибилитета тог времена, уследила је општа „радост” или „задовољство сликања” изражено у спонтаном замаху, жестоком гесту, сировом колориту и сликама великих димензија и под термином нова слика, углавном подржано међу многим домаћим критичарима, који се као селектори или чланови жирија укључују у Меморијал Надежде Петровић, омогућавајући концепцијско померање ове изложбе ка обухватнијем и исцрпнијем третирању најактуелнијих стваралачких проблема. Авангардни продори у широки простор поетике нове слике присутни на сликама многих уметника (Фердунард Кулмер, Коса Бокшан, Емерик Бернард, Херман Гвардијанчић, Анто Јерковић, Бора Иљовски, Змаго Ленардич, Драган Караџић, Момчило Антоновић, Милета Продановић, Фило Филиповић, Глигор Чемерски, Андраш Шаламун, Перица Донков и др), могли су да се виде у Галерији не само на изложбама Меморијала, већ и на многим самосталним наступима (Владимир Величковић, 1980; Предраг Нешковић, Бора Иљовски, 1981; Велизар Крстић, Стеван Кнежевић, 1983; Слободан Трајковић, 1984; Фердинанд Кулмер, 1987; Милета Продановић, 1988; Андраш Шаламун, Милан Циле Маринковић, Златко Гламочак, 1990), а са ширим опсегом постмодернистичких појава и на ауторским изложбама („Дамјановски, Цветковић, Мојовић, Рајчевић“, 1980; „Време и простор“, „Концепт у слици“, 1983;  „Континуитет модернизма у савременој словеначкој уметности“, „Скулптура и цртежи београдскох уметника“, 1986; „Поводом великог града – намерни кич“, 1989 и др.). Средином и у другој половини ове деценије уследиће постепено „хлађење” и прелазак из неоекспресионизма у неекспресионизам, када јача поље мисаоног и рационалног, изражено у великом низу нео и пост појава (постконцептуализам, постминимализам, нова апстракција, нови енформел, нео-гео(метрија)), које је публика преко Меморијала и/или самосталних изложби, такође могла да види у Галерији (Мирослав Ђорђевић, Александар Ђурић, Слободан Кнежевић Аби, Милан Милетић, Марија Драгојловић, Маријана Муљевић, Тадеј Погачар, Јармила Вешовић, Благоја Маневски, Милија Павићевић, Смиљана Кудић, Веско Гаговић, Феђа Кликовац), а које заједно са новом скулптуром наговештавају обнову модернизма у следећој деценији.