Menu
Библиотека је покренута 2006. године и има за циљ објављивање литерарно вредних дела чија су тема ликовна и визуелна уметност. Аутори су домаћи и страни, они који се између осталог баве и питањима из културе. Жеља Галерије као издавача и Владана Матијевића, уредника библиотеке, јесте да се књигама обрате широј публици, а не искључиво стручној јавности.
У овој библиотеци је до сада објављено осам дела која садрже есеје, критике и студије о сликарству, као и промишљања које се тичу историје уметности.
Песник и филозоф Саша Радојчић у Уводној напомени каже да ни слика ни песма нису више оно што су вековима биле; тачније речено, нису то увек. Понекад се слика и песма суштински разликују од свог лика у прошлости. Радојчић примећује да ми ту разлику покривамо једним атрибутом који заправо ништа ближе не објашњава – и говоримо о „новој“ уметности. Новој, другачијој; да, али каквој, по чему „новој“? У својим есејима он трага за одговорима на та питања, уједно и даје тумачење данашње уметности, као и односа савременог уметника и стварности. О традицији и уметности кроз векове Радојчић говори само онда када нам оне могу послужити да јасније сагледамо суштину данашњег проблема, јер његов приоритени циљ је да заједно одгонетнемо како је могуће да ајкула у формалину буде уметничко дело и како је уметност у свом развоју стигла до таквих дела; најзад и да схватимо каква је данашња уметност и каква је, уосталом, наша данашњица. (В. М)
Уметност у савременом свету је основна тема књиге есеја сликара, скулптора и теоретичара уметности Милије Белића. Он пише о улози музике и важности ритма у сликарству, о сродству и менама међусобног односа слике и фотографије, компјутерској анимацији, кинетичкој уметности, ангажованој уметности, о цивилизацијском коду, о традицијама Запада и Истока, духовној јеци којој теже источњачки уметници, о савременим уметничким миграцијама, о везама уметности и науке, посебно математике, које заједно откривају величанствену лепоту света, о естетици круга, симетрији… Доба електронске ере Белић прихвата позитивистички, и без песимизма и патоса нуди нове одговоре на вековима постављана питања. Сматра да питање о крају уметности које је поставио Хегел има смисла само у оквиру његовог филозофског система, пошто је уметност комплексан феномен и подразумева читаву сферу онога што се зове сензибилност, чулност, интуиција, што за филозофију није примарно. Иако не игнорише да електронска ера носи опасности дехуманизације, Белић чврсто верује, и ту веру образлаже, да ће људски дух успети да се интегрише у нове моделе понашања и изражавања, јер, после дугог путовања кроз простор и време, човек има потребу да опет нађе огледало своје душе. Зато је ово књига оптимизма, намењена онима који промишљају о уметности у новом времену.(В. М.)
Ако знамо да је Бодлер у једном писму пријатељу открио да је код њега од детињста постојала наклоност сваком облику ликовног представљања, онда нас не чуди што су иза најутицајнијег песника модерне европске поезије у листовима и часописима остали бројни чланци о уметности. Бодлер се врло млад спријатељио са Еженом Делакроом, па је самим тим имао довољно времена да стекне најтачније представе о њему и његовој уметности. Он се у својим текстовима трудио да прикаже одлике сликаревог генија и да их дефинише. Укратко, да каже ко је Ежен Делакроа и каква је била његова улога и његов задатак на овом свету. Бодлер тврди да је Делакроа био и сликар обузет својим позивом и човек широког образовања, да је једноставном контуром успевао да изрази човеков покрет ма како нагао био, а бојом оно што би се могло назвати атмосфером људске драме или душевно стање ствараоца. На крају нам открива да је Делакроа био занимљив сплет скептицизма, учтивости, дендизма, жарке воље, лукавости, деспотизма и једне врсте изузетне доброте и умерене нежности која увек прати генија. Други део ове књиге посвећен је француском сликару и акварелисти Константену Гису (1802 – 1892). Текстове о овом занимљивом уметнику, Бодлер је прво објавио у Фигару крајем 1863. године. Бодлеровом заслугом је откривен значај Константена Гиса, човека кога су до тада сматрали обичним илустратором. (В. М.)
У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута, каже Момчило Настасијевић. У овој књизи одабрани су есеји којима песник образлаже своје у основи теолошко схватање уметности, своју особену поетику и стваралачку филозофију. У њима је приказан доживљај хода песника који када поима неку ствар то свакако чини по њеној језгри, не по кори. Он сматра да сваки велики уметник носи у себи своје звездано небо, све остало, спољашњи утицаји, техничко знање, ступањ образованости, престаје бити главно, мада не губи сваку вредност. Што је уметничко то је надстварно! Без уметника на свету не би било осећања лепог! А уметност ради уметности, то је последње прибежиште банкротираних песника и њихових учитеља теоретичара. Сматрао је да се никад толико људи није бавило писањем, сликањем, компоновањем музике, а да је тако мало уметника стваралаца, као у његовом добу. Настасијевић је био свестан да велики уметници готово никад нису срећни са својим ђацима; великани светле у велике даљине и ко се нашао непосредно близу њих, очи су му засенуле. Ни он за живота није доживео заслужену афирмацију, али зато се данас скоро побожно чита његова бесмртна поезија, као што постоји и велико интересовање за његов стваралачки кредо:
Уметност нема за сврху неку апстрактну лепоту засновану на законима разума, дакле геометрије. Она је, напротив, у својој битности религија, и као она тежи да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања. Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе. (В. М.)
Растко Петровић је написао да ће живот човека двадесет првог века свакако бити технички савршенији, али исто тако величанствен, сложен и узалудан као наш. И ево, човек поменутог века размишља о стварању, о уметности и чита његове ликовне критике, критике које се тичу живог стваралаштва с почетка двадесетог века, не би ли тако дошао до одговора на питања која га заокупљају. У овој књизи можемо читати о изложбама Ј. Бијелића, С. Шумановића, П. Добровића, С. Миличића, М. Милуновића, С. Стојановића, Ж. Настасијевића, И. Мештровића, П. Палавичанина, али и о ондашњем савременом француском сликарству, о надреализму, о кубизму, о Пикасу, Сезану, Родену… Овај велики српски писац није чекао да време дâ коначни суд, он се није бојао да изрекне своје мишљење о младим уметницима, као ни о оним већ афирмисаним, да иза њега стоји, нити се либио да поједине сликаре посаветује да иду у Европу и остану у њој, јер ће им богатство које она пружа помоћи да развију своју личност и тежње, а да ће, остану ли овде, подлећи ситним тричаријама и беди живота. О појединим уметницима се изражавао строго у тежњи да буде што непристраснији, што истинитији, како у интересу самих уметника, тако и у интересу критике коју је требало ослобађати од пријатељских обзира. Ова књига ће нас између осталог уверити да je живот наше престонице почетком двадесетог века био много озбиљнији него што најчешће мислимо, свакако, и да смо имали интелектуалца који је тадашње уметнике учио да говоре европски, помагао им да у себи нађу и на најбољи начин изразе оно шта је од вредности за читав свет, а не само за нашу средину. (В. М.)
Измаштани светови је књига о чудвоторцу, врховном магу, пророку и кормилару надреализма Андре Бретону, пошто говорити о надреализму значи говорити о њему. Он је био врхунски ауторитет у надреализму, али велики број приврженика које је успео да сакупи око онога што је била суштина тог покрета говори о његовом духу толеранције, о његовом слуху за нове идеје које долазе од оних који су били у његовој близини, о његовој радозналости која је увек била јача од предрасуда. Фигура овог песника и мислиоца стоји међу најкрупнијим фигурама двадесетог века. Надреализам је отворио нова гледишта ка прошлости, ка будућности, ка актуелним проблемима савремености и ка вечним питањима човечанства и човечности. Бретон је за надреализам открио једну другачију традицију, запостављену и негирану, одбачену и оспоравану, недовољно познату и неправедно заобилажену.
Влада Урошевић у овој књизи ставља акценат на надреализам у сликарству и преноси нам његов дух кроз есеје чије су теме: Де Кирикови загонетни градови, Делвоове недодирљиве жене, метаморфозе Алберта Савинија, случајности Макса Ернста, тајне вечног детињства Хуана Мироа, митологије природе Андре Масона, превратничке илузије Ренеа Магрита, живе мрље Анрија Мишоа, обале непознатог код Ив Танге, демони џунгле Вифреда Лама, магијске аркане Виктора Браунера, пећине случаја Оскара Домингеса, призори из снова Милене Павловић-Барили, узнемирујући простори Раберта Мате, прорачуната ирационалност Салвадора Далија… (В. М.)
Уметност је највећи васпитач човека и народа, каже Надежда Петровић у свом приказу једне изложбе. Захваљујући овој књизи сабраних ликовних критика наше познате сликарке у прилици смо да се осведочимо да време није умањило ни вредност ни значај критичких текстова које је она написала, али и то да ми, као народ, у много чему тапкамо у месту, да је доста тога читав век остало непромењено. Она је пишући критичке текстове посвећене изложбама, делима и опусима појединих уметника, приказала и стање у српском друштву, култури, просвети… Њени текстови су излазили у више листова тадашње периодике, да би их сто година касније, Бранко Кукић сабрао и приредио ову вредну књигу, у будућности сигурно незаобилазну за проучаваоце српске ликовне сцене с почетка двадесетог века. У поговору за књигу, он је рекао Надежда је желела да покаже како уметност живи са временом у коме настаје, с једне, и како уметничко дело постоји сâмо за себе, као самостални свет са својим принципима, законитостима, тежњама, језиком и могућностима, с друге стране. (В. М.)
Фантастика у сликарству није могла, током векова, да остане у једном нађеној и заувек утврђеној форми. Таква љуска, после извесног времена, постала би тесна и исцрпла би животворне силе жанра. Због тога она, још од самих почетака, живи у стању осмозе између сопственог језгра и суседних области. Она се прелива у домене који припадају другим тематским опредељењима. У збирци есеја Чуда и чудовишта, Влада Урошевић на оригиналан начин пореди и открива везе и утицаје у делима Боша, Бројгела, Калоа, Пиранезија, Гоје, Игоа, Гренвила, Брездена, Мороа, Ропса, Енсора, Солане, Симберга, Кубина и Шагала, који потичу из најзначајнијих европских култура, од Шпаније на западу, до Финске на северу. Такође, осветљава и тесне везе између њихових и књижевних дела Шекспира, Блејка, Достојевског, Поа, Бодлера, Рембоа, Кафке, Шулца, Сингера. Сликари о којима пише бирали су ноћну, наспрам дневне стране света, опредељивали су се за ужасно, наспрам лепог, доносили су решење да својим визионарским чином додирну катаклизмично наспрам спокојног. Одступали су од важећих правила, излазили из уобичајеног реда, нису се слагали са наметнутом сликом света, и зато су сликари фантастике, пре свега, бунтовници. (В. М.)
Још увек се са великим интересовањем читају текстови о српским сликарима које су између два светска рата написали наши књижевници, поготово текстови великана попут Растка Петровића, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Тодора Манојловића… И данашњи писци врло радо пишу о сликарима, међутим, да ли ће се њихови текстови читати у следећем столећу, нажалост, не зависи само од ваљаности пишчевог стила и од пишчеве надахнутости, већ и од опстанка нашег народа и нашег језика. Надајући се срећном исходу, или пак уопште не размишљајући о њему, свеједно, читаоцима будућих времена, али и нама данас, четири истакнута савремена српска писца нуде есеје о Дади Ђурићу, Љуби Поповићу, Воји Станићу, Радомиру Рељићу, Радовану Крагуљу, Владимиру Дуњићу, Ери Миливојевићу, Миленку Милетићу. (В. М.)
Берџерови есеји о сликарству, као и неколико њих који се сликарства не дотичу, претапају се каткад у студије, каткад у приче, понекад добијају облик писма, али свима њима је заједничка тема нови светки поредак. Ова тема је у неким есејима у првом плану, у некима је у сенци. Књизи би одлично одговарао и наслов Против велике пропасти света, међутим, аутор је одабрао други, Облик џепа. Једном приликом, открио је зашто.
Џеп о коме је реч јесте мали џеп отпора. Такав џеп се формира када се двоје или више људи споразумно удружи. То је отпор против нечовечности новог светског економског поретка. Чуди који се удружују јесу читалац, ја и они о којима се говори у овим есејима – Рембрант, Бранкуси, Фрида Кало,сликари који су осликали палеолитске пећине, румунски сељак, древни Египћани, један стручwак за усамљеност извесних хотелских соба, пси у сумрак, неки човек у радио-станици. И сасвим неочекивано, наша размена мишљења ојачава свакога од нас у уверењу да је ово што се свету догађа данас погрешно и да је оно што се често говори о свему лаж. Никада нисам написао књигу с већим осећајем важности. (В. М.)
Nadežda Petrović Čačak Art Gallery
Cara Dušana 6, Čačak
Phone +381 32 322 375
English (UK) 
Српски језик