Слике и цртежи Небојше Бежанића – изложба под називом„Весели пакао“ – налазе се пред публиком у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. О значају Бежанићевог уметничког израза говорили су на свечаном отварању Милица Петронијевић, директорка Галерије и Миодраг Даниловић, историчар уметности и аутор каталошке студије, као и сам уметник који је за ову прилику допутовао из Париза.

Избор Бежанићевих дела замишљен је са намером да по први пут пружи један сажет и језгровит увид у досадашње стваралаштво овог изузетно плодног чачанског и париског сликара, и једне од најмаркантнијих личности савремене цртачке праксе у свету. Пред публиком  је избор од преко седамдесет скица, цртежа, акварела и слика до којих је организатор љубазношћу Небојшиних пријатеља, породице и поштоваоца његове уметности из Чачка, Горњег Милановца и Београда, као и део радова из уметниковог атељеа у Паризу.

За изложбу је приређен каталог са репродукцијама изложених радова и опсежном критичком студијом историчара уметности Миодрага Даниловића, којом се, такође, по први пут у целини осветљава развој Бежанићевог стваралаштва.

„Дело сликара Небојше Бежанића (1964) спада међу најзанимљивија и најенигматичнија поглавља историје уметности краја 20. и почетка 21. века. Поникао у Чачку, граду богатог историјског и културног наслеђа, где је начинио своје прве кораке у ликовном изражавању, Бежанић се на Академију примењених уметности у Београду уписао са свега 16 година. Његово формирање током раних осамдесетих представљало је спој срећних околности, сусрет несвакидашњег дара овог уметника и изузетно динамичне и подстицајне атмосфере ондашње југословенске ликовне, музичке, филмске и стрип сцене. Током те деценије Бежанић је стварао у поетици веома блиској савременим кретањима у немачкој (neue wilde), француској (figuration libre), и њујоршкој уличној уметности. До трансформације у његовом стваралаштву долази са пресељењем у Париз раних деведесетих, где је пролазећи кроз искушења имиграције и борбе за афирмацију створио свој слојевити, дистинктивно постмодернистички сликарски израз, у коме се укрштају најразличитији цивилизацијски и културни утицаји, и које је по свом комбиновању древних, архајских, и савремених, популарних садржаја, веома блиско уметницима урбаног иконичког и поп надреалистичког сликарства (Рику Пролу, Роберту Вилијемсу, Марку Рајдену, Харитону Пушвагнеру, Мајклу Форбсу). Појединачна остварења и серије овог уметника налазе се у бројним приватним, галеријским и музејским колекцијама широм света, а његов опус је по свом обухвату вероватно један од последњих покушаја да се у виду специфичне визуелне естетике да целовит поглед на токове савремене цивилизације и културе, по самој својој природи необухватне и непрегледне.“ (М. Даниловић).