ОД ЉУДСКЕ ТРАГЕДИЈЕ КА ТРАГИЧНОЈ ФАРСИ

о документарним филмовима Желимира Гвардиола

У својим краткометражним документарним филмовима Желимир Гвардиол постојано се бави људима у рубним, граничним ситуацијама егзистенције. Тек такви, прожети неизмерном патњом, кривицом, неумитном смрћу или неизлечивом болешћу, откривају нам његови јунаци оне потенцијале људског бивствовања које свакодневица, прерушена у тривијално и споредно, најчешће од нас скрива. Пролазећи кроз трајно искуство страдања, ови су ликови у исти мах као по правилу окружени неком великом тајном, нечим што их надилази, како у физичком тако и у метафизичком погледу. Тако су штићеници азила за умоболне на острву Угљан, у филму Какви смо такви смо (1991) окружени морем као вечним животворним принципом, али инепремостивом оградом од правог света и живота; док су у филму Не знам ни  где, ни кад, ни како (1994) старе особе опкољене бедом и надолазећим ништавилом током рекордне хиперинфлације у Србији 90-их; а у Црним гавранима (2002) видимо оца суоченог са непојмљивим Молохом државе и државне политике, која га позива да прими посмртни орден за сина јединца кога је изгубио у рату, током НАТО агресије на Србију 1999. У документарном триптиху Отац, син, свети дух(2000) – сам вихор рата представља ону „силу немерљиву“ која појединца не само да надилази, већ га и до непрепознавања преображава, чинећи га бестијалним створењем, потпуним странцем или хендикепираном особом и жртвом у односу са најближим сродницима. Сам наслов можемо разумети као травестију или чак горку иронију канонизованог хришћанског тројства – конкретизована кроз мрак и карамазовштину појединачних људских удеса, новозаветна симболика Оца, Сина и Духа Светога саображена је кошмару историје који смо крајем XX века преживели. Упркос свему, ни оно друго гласовито хришћанско тројство – Веру, Наду и Љубав – не би требало искључивати као латентни слој и скривено наличје овога дела.

Колико се сећам, једна чувена Годарова „новоталасовска“ теза говори о томе да документарни филм треба да тежи играној форми, и обрнуто. Вредност Гвардиолових документараца управо је у драмском набоју и градацији, у увек присутном драмском сукобу (најчешће између општих принципа и појединца), као и у наглашеном страдању и трагичкој кривици његових јунака. Све ово јасно указује на форму која се приближава и сустиче са драматургијом играног филма; то је посебно и у свим сегментима видљиво у Злочину и казни (1990) једном од најснажнијих дела овог аутора. Драма о жени која је у очају убила свога мужа, насилника, и у затвору одлучила да ипак роди његово дете, као да садржи већ готов, развијен синопсис играног филма – и збиља сценарио Душка Премовића за трећу причу играног ТВ-филма Неко ме ипак чека (2009) вероватно је добрим делом инспирисан и Гвардиоловом документарном сторијом.

Документаристички опус Желимира Гвардиола развијао се у протекле две и по деценије, и рекао бих да у новијим радовима овај аутор тежи некој врсти жанровског експериментисања и властитог мењања: тако филм Сумње и тајне (2011) употребом музике, кадрирањем и монатажом као да највише стреми трагичкој фарси, по свему новом облику у односу на третман стварности ранијих дела овог аутора; у исти мах овај филм изврсно приказује транзиционо безнађе, као и друштво саздано на махинацијама појединаца.

Редослед филмова које ћемо приказати, омогућава нам да пратимо историју једне земље и друштва у протекле две и по деценије, историју преломљену кроз особену и доследну документаристичку визуру Желимира Гвардиола.

Срђан Вучинић