На југ, на југ! Идемо на југ!“

Постулати на којима се базира 60-тогодишња организација Меморијала – да поштује меморијално сећање које се темељи на изворним, етичким и естетичким принципима животног дела Надежде Петровић, зачетнице модерне уметности и првих форми ликовне сцене на нашим просторима, патриоткиње и поборнице идеја јужнословенског културног јединства, основ су концепта и овог селекторског приступа. Тридесета по реду изложба ослања се на постјугословенски уметнички простор који још од времена Надежде Петровић, и поред државне разуђености и бројних историјских и политичких турбуленција, има хомогене уметничке везе и непрекинуте линије сарадње, блискост уметничких концепција и индивидуалних путања, видљивих и у новим праксама и уметничим појавама.

Назив изложбе алудира на популарни усклик који одражава индустријски и модернизацијски напредак Србије крајем XIX и почетком XX века, који је тежио југу, када је кроз Сићевачку клисуру прошла железничка пруга возећи и учеснике Прве југословенске колоније 1905. године. Са друге стране префикс „јужни“ прожет у називу Југославија и бројним конотацијама које говоре о потребама миграција и кретања, изазваних природним законитостима екосистема или другим катаклизмама ратне, економске или неке друге врсте трауме. Природна потреба за југом, данас је замењена хрлењем на запад у свим сегментима људских потреба – сигурносних, економских, образовних, интелектуалних, културолошких и уметничких, које нам свакодневно говоре о стању друштва у коме тренутно обитавамо. Како је реч о тридесетој изложби Меморијала Надежде Петровић изузетно је важно направити одређена поређења са Надеждиним радом, заправо са њеним прогресивним идејама – због тога је у специфичној уметничкој релацији као полазна основа целе изложбе повучена паралела са уметницима учесницима Прве југословенске колоније 1905, чиме се отвара занимљив историјски дијалог са радом великана раног модернизма на нашим просторима.

Изложба се фокусира на визији хронолошке ретроспекције као мноштва идеја које су повезане новом и неодољивом вољом за стварањем, која говори о мноштву темпоралности, преобликујућих носталгија у позитивно искуство дезоријентисаности, преточених у уметничку форму која истражује све димензије садашњости, пратећи линије у свим правцима времена и простора.

Концепт се базира на броју од 30 уметника (30 изложби) посматрано кроз медијску и генерацијску разноликост која прати постјугословенски контекст нагласком на специфичним дијалозима, уметничким везама и блискости кроз призму овог времена препуног глобалног нереда и сукоба, на начин да се уметност посматра као најдраже царство снова и утопија. Сагледавајући уметничке праксе кроз разноврсност медија и појава представљамо уметнике различитих генерација тј. постјугословенску сцену у контексту осликавања сложености друштва у коме живимо. У овај географски простор укључују се уметници по узору на Надеждина настојања организујући прву Југословенску колонију 1905. и њену прву изложбу 1907. са уметницима из Бугарске. Укључењем у изложбу одређених уметница, њиховом особености, појавношћу, трајношћу и снагом, карактеристичних темпераменту Надежде Петровић, на посебан начин истичемо уметничку праксу ових жена, али и жена у уметности уопштено.

Медијски визуелно различита, пријемчива и атрактивна поставка обухвата разноврсне радове – од неоавангарде, новог приступа цртежу, сликарству, скулптури, инсталацијама и радовима у галеријском простору, преко видеа, фотографија, перформанса, анимације и радова у јавном простору, на одређене начине укључиће локалну уметничку сцену (младе креативце и друге аспекте локалне заједнице).

Повезивањем више излагачких локација укључују се и друге институције културе у граду што, уз још неке локације у јавном простору, даје особен визуелни изглед и примарно наглашава значај 30. Меморијала у смислу интерресорне сарадње, не само препознајући значај манифестације за локалну средину и регионално окружење, већ истичући далекосежност идеје од пре 60 година и сталну посвећеност оснивача – Града Чачка важности праћења и промоције актуелне уметничке сцене, а све у најбољој традицији уметничког дела Надежде Петровић.

Посебна пажња даје се приступу публици којој се изложба нуди као отворено место за активно укључивање у директан дијалог са уметницима и радовима, што подразумева разноврстан пратећи програм и активнији приступ платформама за креирање публике ка савременим музеолошким концептима пружајући прилику упознавања не само са тренутном изложбом и поставком, већ са значајем и дугогодишњим трајањем Меморијала Надежде Петровић.

(Сарита Вујковић, извод из концепта изложбе 30. Меморијала Надежде Петровић)

Проф. др Сарита Вујковић – бави се критиком и теоријом савремене визуелне уметности. Студије Историје уметности завршила на Филозофском факултету у Београду. Магистрирала теорију уметности и медија на Универзитету уметности у Београду, докторирала на Филозофском факултету у Београду. Од 1998. године ради у Музеју савремене уметности Републике Српске. Селектор је и креатор бројних изложби из области савремене уметничке праксе. На Академији уметности Универзитета у Бањалуци, у звању ванредног професора, ангажована је на Катедри за историју и теорију уметности. Директорка је Музеја савремене уметности Републике Српске од 2014. године, константно унапређујући изложбену понуду музеја, сарађујући са низом институција и остварајући сарадњу на државном, регионалном и међународном нивоу. Укључена је у регионална збивања из области савремене уметности кроз рад у бројним стручним телима и организацијама. Аутор и коаутор научних текстова, књига, монографија из области музеологије, родне теорије и савремене уметности. Два пута је била комесар Павиљона БиХ на Венецијанском бијеналу (2013, 2017). Била је председница Националног комитета ICOM за БиХ и потпредседница Међународног музејског савета за југоисточну Европу.