Библиотека „Равнотежа“

Библиотека је покренута 2006. године и има за циљ објављивање литерарно вредних дела чија су тема ликовна и визуелна уметност и култура као и превода популарних текстова из историје уметности.  Посматрано са ширег аспекта жеља Галерије као издавача, а и уредника библиотеке Владана Матијевића, је да се овом едицијом Галерија обрати широј публици, а не искључиво стручној јавности.

У овој библиотеци су до сада објављене две књиге које садрже есеје, приче и студије о сликарству и другим промишљањима које се дотичу сликарства и уметности.

У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута, каже Момчило Настасијевић. У овој књизи одабрани су есеји којима песник образлаже своје у основи теолошко схватање уметности, своју особену поетику и стваралачку филозофију. У њима је приказан доживљај хода песника који када поима неку ствар то свакако чини по њеној језгри, не по кори. Он сматра да сваки велики уметник носи у себи своје звездано небо, све остало, спољашњи утицаји, техничко знање, ступањ образованости, престаје бити главно, мада не губи сваку вредност. Што је уметничко то је надстварно! Без уметника на свету не би било осећања лепог! А уметност ради уметности, то је последње прибежиште банкротираних песника и њихових учитеља теоретичара. Сматрао је да се никад толико људи није бавило писањем, сликањем, компоновањем музике, а да је тако мало уметника стваралаца, као у његовом добу. Настасијевић је био свестан да велики уметници готово никад нису срећни са својим ђацима; великани светле у велике даљине и ко се нашао непосредно близу њих, очи су му засенуле. Ни он за живота није доживео заслужену афирмацију, али зато се данас скоро побожно чита његова бесмртна поезија, као што постоји и велико интересовање за његов стваралачки кредо:

Уметност нема за сврху неку апстрактну лепоту засновану на законима разума, дакле геометрије. Она је, напротив, у својој битности религија, и као она тежи да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања. Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе. (В. М.)

Растко Петровић је написао да ће живот човека двадесет првог века свакако бити технички савршенији, али исто тако величанствен, сложен и узалудан као наш. И ево, човек поменутог века размишља о стварању, о уметности и чита његове ликовне критике, критике које се тичу живог стваралаштва с почетка двадесетог века, не би ли тако дошао до одговора на питања која га заокупљају. У овој књизи можемо читати о изложбама Ј. Бијелића, С. Шумановића, П. Добровића, С. Миличића, М. Милуновића, С. Стојановића, Ж. Настасијевића, И. Мештровића, П. Палавичанина, али и о ондашњем савременом француском сликарству, о надреализму, о кубизму, о Пикасу, Сезану, Родену… Овај велики српски писац није чекао да време дâ коначни суд, он се није бојао да изрекне своје мишљење о младим уметницима, као ни о оним већ афирмисаним, да иза њега стоји, нити се либио да поједине сликаре посаветује да иду у Европу и остану у њој, јер ће им богатство које она пружа помоћи да развију своју личност и тежње, а да ће, остану ли овде, подлећи ситним тричаријама и беди живота. О појединим уметницима се изражавао строго у тежњи да буде што непристраснији, што истинитији, како у интересу самих уметника, тако и у интересу критике коју је требало ослобађати од пријатељских обзира. Ова књига ће нас између осталог уверити да je живот наше престонице почетком двадесетог века био много озбиљнији него што најчешће мислимо, свакако, и да смо имали интелектуалца који је тадашње уметнике учио да говоре европски, помагао им да у себи нађу и на најбољи начин изразе оно шта је од вредности за читав свет, а не само за нашу средину. (В. М.)

Измаштани светови је књига о чудвоторцу, врховном магу, пророку и кормилару надреализма Андре Бретону, пошто говорити о надреализму значи говорити о њему. Он је био врхунски ауторитет у надреализму, али велики број приврженика које је успео да сакупи око онога што је била суштина тог покрета говори о његовом духу толеранције, о његовом слуху за нове идеје које долазе од оних који су били у његовој близини, о његовој радозналости која је увек била јача од предрасуда. Фигура овог песника и мислиоца стоји међу најкрупнијим фигурама двадесетог века. Надреализам је отворио нова гледишта ка прошлости, ка будућности, ка актуелним проблемима савремености и ка вечним питањима човечанства и човечности. Бретон је за надреализам открио једну другачију традицију, запостављену и негирану, одбачену и оспоравану, недовољно познату и неправедно заобилажену.

 Влада Урошевић у овој књизи ставља акценат на надреализам у сликарству и преноси нам његов дух кроз есеје чије су теме: Де Кирикови загонетни градови, Делвоове недодирљиве жене, метаморфозе Алберта Савинија, случајности Макса Ернста, тајне вечног детињства Хуана Мироа, митологије природе Андре Масона, превратничке илузије Ренеа Магрита, живе мрље Анрија Мишоа, обале непознатог код Ив Танге, демони џунгле Вифреда Лама, магијске аркане Виктора Браунера, пећине случаја Оскара Домингеса, призори из снова Милене Павловић-Барили, узнемирујући простори Раберта Мате, прорачуната ирационалност Салвадора Далија… (В. М.)

Уметност је највећи васпитач човека и народа, каже Надежда Петровић у свом приказу једне изложбе. Захваљујући овој књизи сабраних ликовних критика наше познате сликарке у прилици смо да се осведочимо да време није умањило ни вредност ни значај критичких текстова које је она написала, али и то да ми, као народ, у много чему тапкамо у месту, да је доста тога читав век остало непромењено. Она је пишући критичке текстове посвећене изложбама, делима и опусима појединих уметника, приказала и стање у српском друштву, култури, просвети… Њени текстови су излазили у више листова тадашње периодике, да би их сто година касније, Бранко Кукић сабрао и приредио ову вредну књигу, у будућности сигурно незаобилазну за проучаваоце српске ликовне сцене с почетка двадесетог века. У поговору за књигу, он је рекао Надежда је желела да покаже како уметност живи са временом у коме настаје, с једне, и како уметничко дело постоји сâмо за себе, као самостални свет са својим принципима, законитостима, тежњама, језиком и могућностима, с друге стране. (В. М.)

Фантастика у сликарству није могла, током векова, да остане у једном нађеној и заувек утврђеној форми. Таква љуска, после извесног времена, постала би тесна и исцрпла би животворне силе жанра. Због тога она, још од самих почетака, живи у стању осмозе између сопственог језгра и суседних области. Она се прелива у домене који припадају другим тематским опредељењима. У збирци есеја Чуда и чудовишта, Влада Урошевић на оригиналан начин пореди и открива везе и утицаје у делима Боша, Бројгела, Калоа, Пиранезија, Гоје, Игоа, Гренвила, Брездена, Мороа, Ропса, Енсора, Солане, Симберга, Кубина и Шагала, који потичу из најзначајнијих европских култура, од Шпаније на западу, до Финске на северу. Такође, осветљава и тесне везе између њихових и књижевних дела Шекспира, Блејка, Достојевског, Поа, Бодлера, Рембоа, Кафке, Шулца, Сингера. Сликари о којима пише бирали су ноћну, наспрам дневне стране света, опредељивали су се за ужасно, наспрам лепог, доносили су решење да својим визионарским чином додирну катаклизмично наспрам спокојног. Одступали су од важећих правила, излазили из уобичајеног реда, нису се слагали са наметнутом сликом света, и зато су сликари фантастике, пре свега, бунтовници. (В. М.)

Још увек се са великим интересовањем читају текстови о српским сликарима које су између два светска рата написали наши књижевници, поготово текстови великана попут Растка Петровића, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Тодора Манојловића… И данашњи писци врло радо пишу о сликарима, међутим, да ли ће се њихови текстови читати у следећем столећу, нажалост, не зависи само од ваљаности пишчевог стила и од пишчеве надахнутости, већ и од опстанка нашег народа и нашег језика. Надајући се срећном исходу, или пак уопште не размишљајући о њему, свеједно, читаоцима будућих времена, али и нама данас, четири истакнута савремена српска писца нуде есеје о Дади Ђурићу, Љуби Поповићу, Воји Станићу, Радомиру Рељићу, Радовану Крагуљу, Владимиру Дуњићу, Ери Миливојевићу, Миленку Милетићу. (В. М.)

Берџерови есеји о сликарству, као и неколико њих који се сликарства не дотичу, претапају се каткад у студије, каткад у приче, понекад добијају облик писма, али свима њима је заједничка тема нови светки поредак. Ова тема је у неким есејима у првом плану, у некима је у сенци. Књизи би одлично одговарао и наслов Против велике пропасти света, међутим, аутор је одабрао други, Облик џепа. Једном приликом, открио је зашто.

 Џеп о коме је реч јесте мали џеп отпора. Такав џеп се формира када се двоје или више људи споразумно удружи. То је отпор против нечовечности новог светског економског поретка. Чуди који се удружују јесу читалац, ја и они о којима се говори у овим есејима – Рембрант, Бранкуси, Фрида Кало,сликари који су осликали палеолитске пећине, румунски сељак, древни Египћани, један стручwак за усамљеност извесних хотелских соба, пси у сумрак, неки човек у радио-станици. И сасвим неочекивано, наша размена мишљења ојачава свакога од нас у уверењу да је ово што се свету догађа данас погрешно и да је оно што се често говори о свему лаж. Никада нисам написао књигу с већим осећајем важности. (В. М.)