Надежда и савременици

Збирку Надежда и савременици, смештену у временски оквир између 1900 – 1950. године, чине слике Надежде Петровић и слике њених савременика, у овом случају аутора рођењем или уметничким стварањем блиских времену стваралаштва Надежде Петровић. Поред Надеждиних слика акценат је на радовима уметника који своја уметничка опредељења и стваралачку зрелост достижу у годинама између два светска рата, на ауторима који у наведеном периоду тек започињу свој уметнички опус и припадницима нешто млађе генерације која се формирала на богатом искуству Надежде Петровић и њених следбеника. Историјски и уметнички гледано, у збирци су заступљени аутори који су на почетку прошлог века били иницијатори промена и језгро српске модерне. Чињеница да се већина њих школовала у Минхену и да им је основна преокупација третирање проблема светлости, кроз уплив идеја француског пленеризма и импресионизма, може допринети одређеној јединствености погледа на збирку, ипак стоји да аутори заступљени у овој збирци припадају различитим правцима и поетикама, да су дела тематски разнородна,  настајала у различитим периодима прве половине прошлог века, што је и условило њену стилску хетерогеност. Физиономија збирке се може одредити самим скупом репрезентативних аутора заступљених у њој и критичким расветљавањем и давањем вредносних судова на основу сагледавања појединачних радова. Без обзира на један фрагментаран приказ и преглед аутора, идеја и остварења модерног српског сликарства прве половине 20. века, могу се сагледати најбитнији правци и уметничка проблематика тог времена.

Збирку чини 48 слика од 25 аутора. Са највише радова (12), заступљена је Надежда Петровић. Поред слика Надежде Петровић збирци припадају и нека од антологијских дела овог периода, слике великана српске уметности прве половине 20. века, поред осталих: Николе Бешевића, Бете Вукановић, Живорада Настасијевића, Лепосаве Бе Павловић, Васе Поморишца, Ивана Радовића, Боривоја Стевановића, Видосаве Ковачевић…  У првом реду заступљени су аутори носиоци значајних промена у нашем сликарству, што се пре свега односи на увођење слободније форме, композитних варијација, дочаравања сугестивне атмосфере и снажних колористичких акцентовања. Они су истовремено и репрезенти нових уметничких идеја донетих са студија из Минхена и Париза –експресионизма, импресионизма, пленеризма, конструктивизма, симболизма, сецесије, интимизма, поетског реализма…

Најзначајнији аутор у збирци свакако је Надежда Петровић, европски авангардан уметник и зачетник српске модерне уметности. Надежда се ослобађа конвенционалних решења: снажним колоритом и густом пастуозном фактуром превазилази традиционални академизам са јасном тежњом разграђивања система реалистичке слике. У свом делу помирила је наизглед непомирљиво: стилски је своје сликарство потпуно окренула савременим европским токовима (експресионизму, фовизму и импресионизму), али истовремено, по тематици остала је национални сликар. Као стална поставка Надеждина дела су изложена у Спомен-соби.

У збирци се налазе и неколико остварења сликара “завичајаца“ – Живана Вулића, некадашњег професора цртања у Гимназији у Чачку и Драгана Ћирковића, сликара старог Чачка, сценографа градског позоришта и карикатуристе Чачанског Гласа.