Спомен-збирка „Соња Савић”

Протоколом потписаним крајем 2011. године Соњина мајка Микаина Савић је целокупну имовину Соњине породице и њену уметничку заоставштину завештала Граду Чачку, граду у коме је Соња рођена, а град је заоставштину предао Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ на старање, стручну обраду и презентацију. Уметничку заоставштину наше познате глумице чини обиман материјал: фотографије, аудио и видео записи, завршени видео радови, документарни и играни филмови, видео снимци позоришних представа у којима је наступала, многобројни лични предмети. Соњин рад у поменутим областима изузетно је значајан, посебно у области алтернативног позоришта видео арта, захтева стручно истраживање, валоризацију и доступност јавности.

Стручни тим Галерије „Надежда Петровић“ интензивно ради на пројекту оснивања Мултимедијалног центра „Соња Савић“, на породичном имању у селу Доња Горевница, који је део овог легата. У том објекту формираће се стална поставка, а део куће и имања користиће се као простор за резиденцијалне боравке уметника и уметничких група. Центар би требало да постане место окупљања младих, креативних људи који ће, подстакнути Соњиним стваралаштвом и инспирисани њеним свеукупним бескомпромисним ангажманом, стварати аутентична дела у областима алтернативног позоришта, филма, видеа, музике и визуелних уметности.

 


Соња Савић (Чачак, 1961 – Београд, 2008)

глумица, добитница бројних награда од Ниша до Кана,
ауторка експерименталних и алтернативних филмова и видео радова


 

Већ на почетку своје импресивне глумачке каријере остварила је улоге које ће јој донети велику популарност и култни статус. Кроз њене филмске ликове, говорило је неколико генерација урбане омладине. Њене реплике су постале узречице у свакодевном говору. Паралелно са радом на филму, по чему је најпознатија, интензивно се бавила видео артом и алтернативним позориштем остварујући сарадњу са најистакнутијим именима алтернативне уметничке сцене са простора бивше Југославије.

 

Бескомпромисна у свом уметничком ангажману, нетолерантна према свему што представља норму, институцију и компромис, после 2000. године, неоправдано је запостављена и занемарена као глумица. Не пристајући на колотечину, окреће се готово искључиво раду на самосталним уметничким пројектима за који културна јавност у Србији није имала разумевања сматрајући је ”неприлагођеном”. Умрла је 2008. године оставивши за собом велику и недовршену уметничку заоставштину.