27. Меморијал Надежде Петровић

„КО ТО ТАМО ПЕВА“

Селектор: Дејан Сретеновић

Уметници: Огњен Главонић , Синиша Илић , Жолт Ковач , Владимир Миладиновић , Даринка Поп Митић , Бранислав Николић , Милица Ружичић ,  Раша Тодосијевић , Милица Томић , Милош Томић ,Слободан Шијан .

ПАНЕЛ ДИСКУСИЈА “Уметност је топ је који напредује док му је цев окренута ка сопственим положајима” : Бранислав Димитријевић, Свебор Миџић (модератор), Зоран Пантелић, Дејан Сретеновић и Јелена Стојановић.

Каква је говорна позиција критички ангажоване уметности у данашњем српском друштву? Да ли је та позиција идентична глобалној позицији уметности или се од ње, имајући у виду специфичности локалног окружења, по нечему разликује? Да ли је уметност данас у Србији једно од ретких подручја очувања латенција алтернативних начина мишљења и место где је  могуће изговорити оно што се другде у јавној сфери не може или не дâ изговорити?

Изложба „Ко то тамо пева“ покушава да одговори на ова питања нудећи један могући пресек критички ангажоване уметности код нас и креирајући неку врсту форума за генерацијски и поетички различита гледишта на актуелну ситуацију српског друштва. Она се такође може схватити и као склоп “ситуираних прича” које за место примарне критичности и перформативности узимају локални миље којем уметници припадају и као грађани Србије и као јавни интелектуалци.

Иако су глобалне перспективе постале важнијим него икада раније у данашњем умреженом свету уметности, значај локалности почива на чињеници да уметност није посве аутономна у односу на матичан социјални контекст, нарочито ако тај контекст чини референтно или интервентно поље уметничког рада. Ако уметничко дело свој садржај изводи из друштва и њему га враћа, онда се његова социјална релевантност као критичке изјаве најпре мери способношћу да отвори теме од јавног интереса и покрене полемику о њима, односно да као глас набијен утопијом и еманципацијом прошири оквир друштвено могућег. То је случај са уметношћу представљеном на овој изложби чији је циљ да кумулативним ефектом појача видљивост ове у нашој средини данас партикуларизоване праксе и поново, без околишања, отвори питање продукције политичког значења у уметности.

Др Дејан Сретеновић

Др Дејан Сретеновић је историчар и теоретичар уметности. Ради као кустос Центра за визуелну културу у Музеју савремене уметности у Београду. Подручја његових истраживања обухватају авангарде и неоавангарде, концептуалну и савремену уметност, експериментални филм и уметност нових медија. Кустос је бројних изложби међу којима су “Кино другим средствима” (2013), “Против уметности. Горан Ђорђевић: копије 1979-1986” (2011), “Аутопсија: огледало уништења (2010), “Слободан Шијан: око филма” (2009), “Неша Париповић: постајање уметношћу” (2006), “О нормалности. Уметност у Србији 1989-2001” (2005), “Црно тело, беле маске” (2004), “Хвала Раши Тодосијевићу” (2002), “Конверзације” (2001), “Видео уметност у Србији” (1999), “Focus Belgrad” (1998), “Сцене погледа” (1995) итд. Објавио је књиге Уметност присвајања (2013), Раша Тодосијевић. Was ist Kunst?(2002) и Art in Yugoslavia 1992-1995 (1997). Приредио је зборнике текстова International Exhibition of Modern Art featuring Alfred Barr’s Museum of Modern Art, New York (2003), Лев Манович, Метамедији (2001) и Ново читање иконе (1999). Текстови су му објављивани у каталозима, часописима и зборницима у земљи и иностранству.