Петар Лубарда  ●  1907 – 1974 – 2017

26. април – 20. мај 2018. године

Радно време:  понедељак – петак: 10 – 20^h  ●  субота и недеља: 11 – 15^h

Изложба „Петар Лубарда 1907–1974–2017“, свечано је отворена  у четвртак 26. априла у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ у Чачку. Изложба је настала у сарадњи Спомен-збирке Павла Бељанског и Куће легата из Београда, поводом обележавања 110 година од рођења једног од најзначајнијих представника националне модерне уметности ХХ века.

О значају Лубардиних дела говорили су Милица Петронијевић, директор Уметничке галерије „Надежда Петровић“, Филип Брусић Ренауд, директор Куће легата и Милана Квас, управник Спомен – збирке Павла Бељанског.

Изложбу је отворила Милица Дачић, заменик градоначелнника Чачка.

Изложба Петар Лубарда 1907–1974–2017  је заједнички пројекат Спомен-збирке Павла Бељанског из Новог Сада и Куће легата из Београда поводом обележавања 110 година од рођења Петра Лубарде (Љуботињ/Цетиње1907 – Београд, 1974). Замишљена као специфична ретроспектива Лубардиних дела која се чувају у ова два легата, уз позајмицу слика из приватних и јавних збирки и презентацију одабраног документарног материјала изложба употпуњује представу о Лубардином животу и стваралаштву.

Након напуштања Уметничке школе у Београду и Академије лепих уметности у Паризу Лубарда се посветио самосталном учењу сликарства у музејима и галеријама францускe престоницe наговестивши особен уметнички развој. Други светски рат проводи у немачком заробљеништву. На Цетињу са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори, 1947. Од 1950. живи и ради у Београду.

Самостална изложба у УЛУС-у 1951. означава тренутак преображаја целокупне ситуације у нашој уметности и сматра се за историјску јер је управо Лубарда дао највећи допринос стварању националне варијанте асоцијативне апстракције у шестој и седмој деценији прошлог века. Пут од реалистичког до апстрактног ликовног језика Лубарда је прешао преко предела као основног мотива.

Захваљујући отварању слике ка апстрактном ликовном усмерењу почетком педесетих година, све Лубардине тематске преокупације након 1951. године могле су наћи своје место на платну, у сталним трансформацијама форме, боје и простора. Био је то период равноправног положаја у врху светске уметности, јединствен у нашем модерном сликарству. Као препознатљиве константе у изузетно богатом Лубардином опусу остају драмска интерпретација садржаја, евокација националног патоса црногорског завичаја и стално ослањање на садржаје реалног света.

Добитник је многобројних награда међу којима и Гран-при на Светској изложби у Паризу (1937), Откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу (1953), награда III Бијенала у Токију, Национална награда Гугенхајм (1956), Хердерова награда у Бечу (1972).