Надежда Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево 1915)
Надежда Петровић се родила у Чачку где су њени родитељи Милева и Димитрије Мита Петровић радили као учитељи. Због Митиног посла породица се најпре преселила у Краљево, а потом у породичну кућу Митиног оца у Београд где је завршила Вишу женску школу и положила испит за наставницу цртања у средњим школама. Била је ученица код сликара реалисте Ђорђа Крстића, а похађала је и школу Кирила Кутлика. На даље школовање у Минхен одлази 1898. године. Због немогућности да похађа званичну академију, јер није постојало женско одељење, учи и усавршава се у атељеима код Антона Ажбеа, Јулијуса Екстера и Ангела Јанкеа. Прву самосталну изложбу имала је у Великој школи у Београду 1900.
По повратку из Минхена, од 1904, ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Друштва српских уметника Лада и Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву. Ради као наставница цртања, излаже на многобројним изложбама и истовремено се ангажује на друштвеном пољу – један је од оснивача организација Коло српских сестара и Народна одбрана, помаже становништву у окупираним областима Старе Србије и Македоније. На студијски боравак у Париз одлази 1910. године. У Београду 1912. године отвара сликарску школу. У балканским ратовима и Првом светском рату учествује као добровољна болничарка преживљавајући све страхоте ратних збивања и тешко оболевши. Умрла је од тифуса у Војној болници у Ваљеву 3. априла 1915, где је била на дужности добровољне болничарке.