Филмски и видео програм


 

Филмски и видео програм УГ “Надежда Петровић“ вас позива на завршну пројекцију ове сезоне. Истакнути критичар Срђан Вучинић представиће стваралаштво и документарне филмове редитеља Желимира Гвардиола. У питању је један од наших најнаграђиванијих редитеља, а на пројекцији у Чачку биће приказани филмови:

1. Злочин и казна, 13′, 1990.
2. Какви смо, такви смо, 12′, 1991.
3. Не знам ни где, ни кад, ни како, 8′, 1994.
4. Црни гаврани, 15′, 2002.
5. Сумње и тајне, 14′, 2011.

Публика ће бити у прилици да из специфичног угла сагледа како се развијало стваралаштво једног од наших најзначајнијих редитеља документарног филма и да своје утиске и размишљања подели са аутором и истакнутим критичаром.

Пројекција ће се одржати у понедељак, 11. децембра у 20 часова у УГ “Надежда Петровић“ у Чачку.

Програм је подржан од стране Министарства за културу и медије Републике Србије, а улаз на пројекцију је бесплатан.


 

ОД ЉУДСКЕ ТРАГЕДИЈЕ КА ТРАГИЧНОЈ ФАРСИ

о документарним филмовима Желимира Гвардиола

 

У својим краткометражним документарним филмовима Желимир Гвардиол постојано се бави људима у рубним, граничним ситуацијама егзистенције. Тек такви, прожети неизмерном патњом, кривицом, неумитном смрћу или неизлечивом болешћу, откривају нам његови јунаци оне потенцијале људског бивствовања које свакодневица, прерушена у тривијално и споредно, најчешће од нас скрива. Пролазећи кроз трајно искуство страдања, ови су ликови у исти мах као по правилу окружени неком великом тајном, нечим што их надилази, како у физичком тако и у метафизичком погледу. Тако су штићеници азила за умоболне на острву Угљан, у филму Какви смо такви смо (1991) окружени морем као вечним животворним принципом, али инепремостивом оградом од правог света и живота; док су у филму Не знам ни  где, ни кад, ни како (1994) старе особе опкољене бедом и надолазећим ништавилом током рекордне хиперинфлације у Србији 90-их; а у Црним гавранима (2002) видимо оца суоченог са непојмљивим Молохом државе и државне политике, која га позива да прими посмртни орден за сина јединца кога је изгубио у рату, током НАТО агресије на Србију 1999. У документарном триптиху Отац, син, свети дух (2000) – сам вихор рата представља ону „силу немерљиву“ која појединца не само да надилази, већ га и до непрепознавања преображава, чинећи га бестијалним створењем, потпуним странцем или хендикепираном особом и жртвом у односу са најближим сродницима. Сам наслов можемо разумети као травестију или чак горку иронију канонизованог хришћанског тројства – конкретизована кроз мрак и карамазовштину појединачних људских удеса, новозаветна симболика Оца, Сина и Духа Светога саображена је кошмару историје који смо крајем XX века преживели. Упркос свему, ни оно друго гласовито хришћанско тројство – Веру, Наду и Љубав – не би требало искључивати као латентни слој и скривено наличје овога дела.

Колико се сећам, једна чувена Годарова „новоталасовска“ теза говори о томе да документарни филм треба да тежи играној форми, и обрнуто. Вредност Гвардиолових документараца управо је у драмском набоју и градацији, у увек присутном драмском сукобу (најчешће између општих принципа и појединца), као и у наглашеном страдању и трагичкој кривици његових јунака. Све ово јасно указује на форму која се приближава и сустиче са драматургијом играног филма; то је посебно и у свим сегментима видљиво у Злочину и казни (1990) једном од најснажнијих дела овог аутора. Драма о жени која је у очају убила свога мужа, насилника, и у затвору одлучила да ипак роди његово дете, као да садржи већ готов, развијен синопсис играног филма – и збиља сценарио Душка Премовића за трећу причу играног ТВ-филма Неко ме ипак чека (2009) вероватно је добрим делом инспирисан и Гвардиоловом документарном сторијом.

Документаристички опус Желимира Гвардиола развијао се у протекле две и по деценије, и рекао бих да у новијим радовима овај аутор тежи некој врсти жанровског експериментисања и властитог мењања: тако филм Сумње и тајне (2011) употребом музике, кадрирањем и монатажом као да највише стреми трагичкој фарси, по свему новом облику у односу на третман стварности ранијих дела овог аутора; у исти мах овај филм изврсно приказује транзиционо безнађе, као и друштво саздано на махинацијама појединаца.

Редослед филмова које ћемо приказати, омогућава нам да пратимо историју једне земље и друштва у протекле две и по деценије, историју преломљену кроз особену и доследну документаристичку визуру Желимира Гвардиола.

Срђан Вучинић


 

Желимир Гвардиол (Земун) дипломирао 1984 и магистрирао 1990 на катедри филмске&тв режије на ФАМУ у Прагу. Члан Удружења филмских уметника Србије (УФУС) од 1988 у самосталном статусу. Својство истакнутог уметника од 2000. Изабран али одбио чланство у Академији филмске уметности и науке Србије (АФУН) 2012. Члан Програмског савета РТС-а од 2017.

Оснивач једне од првих независних продуцентских кућа у СФР Југославији (СПЕС, Београд 1990).

Ради креативне документарне филмове који се вишеструко приказују широм света (преко 100 земаља) по фестивалима, музејима, универзитетима, галеријама, институтима, културним и славистичким центрима, телевизијама /ПБС-САД; СБС-Аустралија; Сунданце ТВ-САД; Еспанола (Шпанија); Праха (Чешка); РТС; РТВ, ХРТ, РТВБиХ, Б92…

Са документарцима представљао кинематографију СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије на значајним филмским фестивалима са листи AMPAS, BAFTA, EFA i FIAPF od 1991: Amsterdam (Holandija), Athens (SAD), Atlanta (SAD), Berlin (Berlinale; EFA Awards, Nemačka), Bilbao (Španija), Chicago (SAD), Cleveland (SAD), Columbus (SAD), Derry (Irska), Drama (Grčka), Goteborg (Švedska), Huesca (Španija), Jersey City (SAD), Krakow (Poljska), Leipzig (Nemačka), Melbourne (Australija), Nashville (SAD), Oberhausen (Nemačka), Rio de Janeiro (Brazil), San Francisco (SAD), San Sebastian (Španija), Sao Paulo (Brazil), Sarajevo (Bosna&Hercegovina), Sydney (Australija), Tampere (Finska), Toronto (CFC Worldwide Short Film Festival; Hot Docs, Kanada), York (V.Britanija)…

Документарци му се вишеструко приказују и на фестивалима људских права од 1998: Bagdad, Bamenda, Barcelona, Beograd, Berkeley, Buenos Aires, Kampala, London, New York, Nuremberg, Paris, Prague, Stanford, Tirana…

Колекције и пројекције документараца: Centre Georges Pompidou (Paris); Berkeley Art Museum&Pacific Film Archive (SAD); Stanford University (SAD); Harvard Film Archive (SAD); Open Society Archives (Budapest); La Enana Marron (Madrid); Academy Film Archive (Los Angeles); Lincoln Center (New York); The Museum of Modern Art (Sundance at MoMA, New York); OSCE (Vienna); United States Institute of Peace (SAD); Centre de Cultura Contemporania de Barcelona; Russian&East European Institute (SAD); Jugoslovenska kinoteka (Beograd)…

Ауторске пројекцијеПалермо 2004; Ла Паз 2007; Струмица 2014; Београд 2014.