Спомен-соба Надежде Петровић

 

Спомен-соба Надежде Петровић, родоначелника и најизразитијег представника раног српског модернизма, формирана је као изложбени простор након темељне реконструкције зграде из 2005. године. Ту је смештено 12 Надеждиних слика које галерија поседује и неколико артефаката из некадашње породичне куће у Београду.
Архитекта поставке, мр Иван Куцина, је експресивно колористичком изразу, динамичном ритму и гестуалном потезу са Надеждиних слика супротставио колористички смирену позадину зидова и драперија у два стишана комлементарна тона црвене и зелене, које је сликарка често примењивала и на којем почива највећи део слика из поставке. Суптилно и рафиновано, уз помоћ дискретног осветљења и складно груписаних слика на зиду и мобилијара, постигнут је утисак класичне музејске поставке.

Настале између 1900. и 1913. године слике из Спомен-собе Надежде Петровић на крајње сажет начин дају увид у основне развојне фазе њеног сликарства: од прве, минхенске (1898 – 1903), обележене тражењем сопственог израза и прелазом из хроматски шкртог у колористичко сликарство модернистичког концепта („Баварац“ и „Баварац са шеширом“ из 1900, „Воденица (Иберзе)“ из 1901. и копија по Антонису Ван Дајку „Сузана и старци“, 1899.); преко србијанске фазе (1903 – 1910), када по диктату „унутарње неопходности“ блиског експресионистима, ствара слике као колористичке изразе виђења националног, са којих зрачи „здрава сировост нетакнуте природе и ведар карактер људи“ централне Шумадије, Сићева и јужне Србије („Призренка“ и „Жена са дететом“, обе из 1905, „Девојчица у белом“, око 1906, „Портрет седе жене“, 1907, и „Портрет старице“, 1909); затим париске фазе (1910 – 1912), периода њене пуне сликарске зрелости и афирмације, заступљеног у поставци сликом „Море“ из 1910, једним од њених најбољих остварења пуног колоризма и експресије којима најављује колористички експресионизам четврте деценије; до последњег, ратног периода (1912 – 1915), када као добровољна ратна болничарка, колористички уздржаније, слика старе манастире и мотиве са Косова и Метохије („Грачаница“ и „Стари шедрван у Призрену“, обе из 1913).
И поред малобројности, ове Надеждине слике сведоче о њеним пионирским напорима да, у духу идеја европског модернизма о субјективности, непосредности и слободи уметничког израза у хроматски оскудно српско сликарство уведе модеран начин сликања светлим, живим бојама и наглашеним, енергичним потезом четком, да својим активизмом у сфери друштвене и националне ангажованости уметности на самом почетку века, прокрчи пут наступу нових генерација сликара.