Соњин септембар 2018.

Мултимедијална изложба „Соња Савић: девојка из града“ приређена је у оквиру традиционалне манифестације Соњин септембар, која се сваке године приређује у данима од 15 – 23. септембра (15. септембар 1961. дан Соњиног рођења и 23. септембар 2008. дан Соњине смрти).  Изложба је отворена 11. септембра у фоајеу Југословенске кинотеке. Затим је приказан филм „Живети као сав нормалан свет“ Мише Радивојевића, чиме је почела ретроспектива филмова у којима је играла Соња Савић (1961-2008).

Изложбу посвећену глумачкој звезди и ауторки експерименталних филмова отворио је редитељ Милутун Петровић, а присутнима су се обратили директор Кинотеке Југослав Пантелић, Александар Дачић, в.д. директора Уметничке галерије „Надежда Петровић“ из Чачка, која је организатор изложбе, као и кустос изложбе Предраг Живковић.

Пантелић је истакао да је Соња Савић била икона југословенског и српског глумишта и да је од тренутка када је закорачила у свет покретних слика до, нажалост, прераног одласка, оставила неизбрисив траг.

„Пре десет година физички нас је напустила, али је извесно да својом енергијом, талентом и оним чиме зрачи и данас са екрана – инспирише нове генерације. Својим јединственим глумачким изразом унела је нову енергију коју надограђују нови представници глумачке школе ових простора. Било као Дечка у „Шећерној водици“, за коју је добила Златну арену у Пули или Софија Мачкић у филму „Давитељ против давитеља“ или неки од многих других ликова, Соња је успевала да изазове и код критике, али и код широке публике, свест да је реч о појави која завређује сву могућу пажњу“, изјавио је Пантелић.

„Соња је била велики уметник, велики пријатељ, жена са којом је било дивно радити и разговарати. Недостаје. Али оно што нас чини мало спокојнијим јесте да увек када погледамо неки њен филм поново осетимо ту чудесну енергију којом је зрачила. Овај свет би био богатији да је више таквих као што је Соња Савић“, закључио је Пантелић.

Александар Дачић је приметио да је енергија Соње Савић потицала једним делеом и од њених родитеља. Он је подсетио да је њена мајка Микаина „препознала дух Уметничке галерије „Надежда Петровић“, правац којим је ова установа културе и визуелне уметности ишла током свих деценија колико постоји и поклонила јој уметничку заоставштину Соње Савић“.

„Град Чачак, у којем је Соња рођена, и Микаина Савић предали су нам ту заоставштину, а ми смо је препознали као уметност која помера границе, која иде напред. Експериментални сегмент њеног стваралаштва није познат у широј јавности, а изузетно је значајан са уметничког становишта. О томе сведочи оцена пољског аутора Лукаша Мојсака, у тексту објављеном у каталогу изложбе, да су поједини приступи видео радовима који су сада актуелни на уметничкој сцени у западној Европи – давно већ виђени у Соњиним делима“, рекао је он.

Александар Дачић је најавио да ће изложба о Соњи Савић гостовати следеће године у Хрватској.

Кустос Предраг Живковић представио је поставку која се састоји из два дела. „Један подсећа публику на оно што је Соња остварила као глумица у не тако дугој, али сјајној каријери, углавном током 80-их година. Када погледамо списак њених филмова, схватамо да без њих наша кинематографија никако не би била то што јесте. А ни ти филмови не би били то што јесу да Соња није играла у њима“, истакао је он.

„На врхунцу статуса филмске звезде, свесно је искорачила из удобне позиције и одлучила да се бави самосталним ауторским радом на једном несигурном пољу, где ништа није обезбеђено ни гарантовано, где постоји само експеримент, али је то било у њој. Једноставно, домен филмске глуме је осећала као нешто што јој није довољно да се изрази. Била је свесна у каквом друштву живи и ради, имала је активан и ангажован однос према стварности. То се може видети из другог дела изложбе, где се на екранима емитују њени видео радови, односно експериментални филмови“, рекао је Живковић, указујући да за тај део свог уметничког и људског ангажмана Соња Савић није наилазила на пуно разумевања.

Милутин Петровић је захвалио Галерији из Чачка и Кинотеци на изложби и ретроспективи, као и присутнима што су издвојили време да дођу, напомињући да је ово „крупан тренутак када се људи организовано труде да редефинишу нешто што је постојало, а што више не постоји“ и да је то „необично важно јер од тога на који начин мислимо да се нешто десило зависи како ћемо живети“.

„Подсећање на Соњу је једно озбиљно редефинсање на више нивоа – Соње као другарице, рођаке, земљакиње, генерацијског парњака… Затим Соње као врло важне особе која је у време када смо били млади била оно што данас зову инфлуенсер. Она је уживо, дружећи се са екипицом, била особа од које је доста тога зависило. Сви смо мерили да ли смо добри или не по томе да ли ће Соња када је сретнемо да нас куди или да нас љуби. Затим долази Соња као популарна личност, селебрити из медија, по чему је највише позната, а што ј најмање важно. Затим Соња као филмска глумица о чему бих могао заиста дуго да говорим. Поменућу само да је јако поштовала технику глуме, држала до тога и причала пуно о томе. Али када се погледа са ове дистанце – она припада оној групи глумаца који су самим својим присуством обележили те филмове, као један Џон Вејн или Грета Гарбо. Не можете да кажете којим системом је Џон Вејн припремао улоге, него је то просто био један такав човек каквог нема нигде на свету. Соња је била та врста глумице“, изјавио је Петровић.

За њега лично, како је нагласио, посебно је важан њен ауторски рад.

„Ти експериментални филмови, то што је радила са Супернаутом и Чекајући Года, то је нешто неописиво важно за нашу културу. Да то имају Словенци то би сада било светски важна ствар. Специјално зато што је рађено на мини ди-ви касетама, на 4:3 формату, са мало пиксела, у јако тешким условима. Стално је ишла около и молила да јој неко то измонтира. Био сам један од људи који су јој у томе помагали. То што је остало је један озбиљан артефакт њене љутине на то шта се десило са цивилизацјом. Она је просто целу нашу генерацију и схватање тога шта је добра уметност представила кроз то. Ту се види спецфична огорченост коју ми сви имамо у односу на то шта се заиста десило са музиком, филмом, језиком, телевизијом, културом“, указао је Петровић.

Ретроспектива филмова Соње Савић траје до 16. септембра. Уз поменуте наслове, на програму су „Уна“, „Живот је леп“, „Балкански шпијун“, „Југ Југоисток“…