Надежда Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево 1915)

Надеждa Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као прво женско дете од тринаесторо деце Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић, рођене Зорић, из Титела. Димитрије и Милева Петровић су били учитељи у Чачку – Мита учитељ слободоручног цртања у Гимназији, а Милева учитељица Женске основе школе. Када је имала седам година породица се, због Митиног здравственог стања, преселила у Карановац (Краљево), где је Надежда кренула у основну школу.
Повратак породице у Београд, 1884. године, уследио је из више разлога: укидање предмета слободоручно цртање у основним школама, чиме је Мита остао без посла, смрт Митиног оца хаџи Максима и наставак Надеждиног школовања. Пресељење је учинило прекретницу за породицу Петровић у сваком смислу. Живели су у старој породичној кући у Ратарској улици на Палилули. Мита се запослио у Пореској управи, у којој је врло брзо напредовао у служби. Трудио се да обезбеди потрепштине за породицу и школује децу, а Милева је због деце и вођења куће напустила учитељску службу.

Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу која је у то време пружала савремене облике васпитања и солидно стручно знање из свих области педагошког образовања. Спремала се за звање учитељице и упоредо похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића. Сликарски таленат је наследила и са очеве и са мајчине стране.  Уз оца, који је сликарско образовање стекао код познатог уметника Стеве Тодоровића, научила је да црта још у основној школи, а од ујака, инжењера Светозара Зорића, професора Високе школе, заљубљеника у сликарство, да употребљава боје. Заволела је поезију о којој је, као и о историји, добијала поуке од своје мајке. Посебно је волела песме Војислава Илића и Његоша, учила их напамет и рецитовала млађим сестрама и брату Владимиру. Због урођене озбиљности, марљивости, оданости и обзира према сваком члану породице, важила је за изузетно карактерну личност, прави ауторитет и имала је велики углед и у својој породици и у широј фамилији.

Посете атељеу Ђорђа Крстића биле су за њу нешто најузбудљивије и најлепше. Са великом пажњом је слушала Крстићева упутства и предавања и трудила се да потпуно овлада сликарским вештинама. Већ у његовом атељеу  започиње да ради уљане слике. Након тога, као прва ученица женског одељења, похађа сликарски атеље код словачког уметника Кирила Кутлика.

Након дипломирања на Вишој женској школи 1891. године и првих самосталних сликарских радова, осетила је спремност да крене у нове токове живота. Њен јасан став по питању опредељења ка ликовној уметности  упутио ју је ка том циљу – да постане наставница цртања и да настави даље уметничко усавршавање. Положивши квалификациони испит Надежда је стекла статус предавача слободоручног цртања у средњим школама и почетком септембра 1893. године постављена за учитељицу цртања у Вишој женској школи, а потом и у Женској учитељској школи и Женској гимназији у Београду.

Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њене касније радове, али је чињеница да је баш Ђорђе Крстић био тај који је Надежду охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен.

Утицај словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, у чијем је атељеу у Минхену од 1898. године наставила усавршавање, и уметничке климе коју је тамо затекла, заувек су променили Надеждино поимање сликарске уметности, али уједно и целокупну српску уметност. У атељеу је упознала много младих уметника. Касније ради у атељеима Јулиуса Екстера и Ангела Јанкеа који даље профилишу њен сликарски пут, пре свега отвореност ка немачком експресионизму. У Минхену је намеравала да остане једну, а остала је четири године. Неуморно је сликала баварске пределе, обилазила изложбе и научила немачки, руски и француски језик.

Утисак је да одлазак у Минхен, поред професионалног усавршавања, доприноси и да са дистанце сагледа свој живот. Увређена поступком мајке свог вереника, која је од њених родитеља тражила велики мираз, Надежда је 1898. раскинула веридбу и тражећи подршку за тај гест из Минхена пише мајци: „Ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“

На јавну сликарску сцену у Србији, дочекана “буром и галамом“, Надежда ступа 1900. године изложбом у Великој школи. Негативне критике је нису обесхрабриле, јер је знала свој пут који није могао бити пут класичних сликарских школа. Неприхватање, па чак и јавну осуду свог сликарства, схватила је као неразумевање средине навикнуте на традиционализам и трудила се да је критике не ометају у свакодневном раду.

Након минхенских студија Надежда се, крајем 1902. године, враћа у Србију. Слике настале у Минхену попут, за српско сликарство сасвим неочекиваног портрета Баварац са шеширом, предочавају другачији уметнички пут у односу на владајуће академско-реалистичке ставове. Наставља да слика у маниру енергичног експресионисте и истовремено ради као наставница цртања у Вишој женској школи. Писала је текстове о изложбама, догађањима у култури, политици и моди тога времена, настојећи да и на тај начин допринесе напретку земље и друштва у целини.

Од 1903. године, учешћем у оснивању организације “Коло српских сестара“ и ношењем хуманитарне помоћи у крајеве неослобођене од Турске, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Дубоко одана свом роду међу првима је постала чланица Народне одбране, патриотског друштва чији је циљ био помагање Србима који су још били под турском влашћу. Након Македоније и страхота које је тамо видела, прозебла и болесна, неко време се повлачи на породично имање у Ресник и у потпуности посвећује сликању и припреми радова за предстојећу велику “Југо-Словенску“ изложбу. Следеће 1904. године креће у велики посао око организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника “Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, примећујући потребу превазилажења декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања, упоредо ради на оснивању  Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота, која свој рад започиње 1905, истичући упливе немачких и француских праваца у наше сликарство и потребу рада изван атељеа. За ангажовање око велике југословенске изложбе одликована је орденом Светог Саве IV степена.

Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења, а поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. године држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској улици постаје центар окупљања српских родољуба. Упоредо са овим активностима неуморно слика и учествује на многобројним изложбама. То је најплоднији период њеног стваралаштва (тзв. србијанска фаза), са антологијским делима српске уметности насталим директно у природи, на путовањима по Србији, у Сићеву, Реснику – Београдско гробље, Ресник, Аутопортрет, Жена са црвеним шалом, Калуђер, Дереглије на Сави, Жетва

Притиснута прилично великим материјалним недаћама, присутним још од изненадног очевог пензионисања (1903), после више одбијених молби коначно успева да од Министарства добије стипендију и 1910. године одлази на студијски боравак у Париз. Одседа у атељеу Ивана Мештровића, свог пријатеља из минхенских дана. Доста слика, посећује музеје, салоне и атељее уметника, учествује у друштвеним догађањима – присуствује пријему приликом доласка краља Петра I ослободиоца на банкету “Пацифичког новинарског друштва“, говори о стању српског народа у јужним крајевима под турском влашћу. Боравак у Француској прекида априла 1911, чим је чула за очеву смрт. По повратку у Србију за њу настаје тежак животни период, мада је и даље изузетно активна. Наставила је да ради у школи и да се залаже за подизање уметничког павиљона у Београду, а у својој кући организује летњу сликарску школу. За све то време брине о тешко оболелој мајци која умире августа 1912. године.

Од почетка Првог балканског рата (1912), па до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине. Неизмерно родољубље показује на тај начин што се пријављује као добровољна болничарка и са српском војском проживљава тешке тренутке на простору Косова и Метохије. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према свом роду и својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса прележаног за време епидемије у пролеће 1913, поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду.

Током месец дана трајања Другог балканског рата, у лето 1913. године, као добровољна болничарка ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а за милосрђе од Црвеног крста.

Након рата, са сестром Анђом одлази у краћу посету Венецији. У Београду наставља активности у Одбору за организацију уметничких послова Србије и југословенства чији су циљеви, поред осталог, оснивање велике уметничке школе, стварање уметничке индустрије националног карактера, оснивање Галерије копија и гипсаних модела, оснивање Југословенске Модерне галерије у Београду, унапређење позоришне декоративне уметности, подизање Мештровићевог Видовданског храма, оснивање Уметничког одељења у Министарству просвете, као и низ других прорамских циљева.

У јануару 1914. године Надежда преживљава велику трагедију – смрт вољене сестре Анђе. Дуго није била способна за рад, па тек у марту заједно са Исидором Секулић држи предавања у школи о уметничком васпитању омладине.

Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је са најмлађим братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала на коме је желела да види скулптуре свог великог пријатеља Ивана Мештровића. Одмах се вратила у земљу да би још једном на делу показала оданост домовини. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. Са војском је из Срема стигла до околине Крупња, где су вођене велике борбе и где је преживљавајући најтеже страхоте превијала много рањених војника и официра од најтежих убојних рана. За крсну славу (Свети архиђакон Стефан 9. јануара), отпутовала је у Скопље где јој је породица била у избеглиштву. И мада је по налогу Војне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму или да оде у болницу стране мисије у Ниш, у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима од тифуса. Поново оболевши од тифуса, након седмодневне агоније, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву.

Посмртни остаци Надежде Петровић пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 2. јуна 1935. године.

Предани рад Надежде Петровић у пољским болницама на ратиштима, храброст и сопствена жртва на дужности добровољне болничарке, остали су као нарочита, светла успомена, једнако важна колико и ратничке заслуге војника и официра на фронту, а која се често, уз одсуство сваке патетике коју је сама Надежда презирала, апострофира као пример највише оданости сопственој земљи и народу.