„Меморијал Надежде Петровић је основан 1960. године са циљем подсећања на велико уметничко и патриотско дело Надежде Петровић и неговања духа и традиције Прве југословенске уметничке изложбе из 1904. године чији је инспиратор била управо Надежда. Инсистирањем на високом квалитету и доследним поштовањем уметничких и политичких концепција Надежде Петровић манифестација је изборила своје место на мапи важних ликовних и визуелних догађања у региону. Надеждино уверење да је уметничко дело израз слободне интерпретације духовног садржаја, утицало је да се на Меморијалу представља нова уметничка пракса, тј. актуелности у оквиру савремене ликовне сцене настале између два Меморијала.”

Милица Петронијевић

1957. 13. март  После новинских текстова у „Чачанском гласу” у којима је повремено објављивано да „Народни музеј у Чачку припрема отварање галерије слика Надежде Петровић”[5], тадашњи управник чачанског музеја Слободан С. Санадер у тексту ”Могућности за отварање уметничке галерије у Чачку” први пут јавности објављује намеру да се уметничка галерија у Чачку формира као самостална институција. Санадер, са пуно ентузијазма, али и аргумената о активном развоју културе града, образлаже своје виђење будуће галерије коју назива именом Надежде Петровић. Он је један од најзаслужнијих људи за промовисање ове велике сликарке као суграђанке и буђење свести Чачана о њеном значају за уметност и целокупну духовност Србије и један од иницијатора оснивања Меморијала Надежде Петровић, референтне ликовне манифестације осмишљене у њену част.

1960. 25. мај Народни одбор општине Чачак донео је Одлуку о оснивању „Меморијала Надежде Петровић”. „Циљ и задаци Меморијала Надежде Петровић јесу:

■ да популарише најквалитетнија дела нашег савременог сликарства
■ да ликовно образује и подиже општи ниво културе радног човека и омладине
■ да врши откуп слика за будућу галерију Надежде Петровић у Чачку
■ да општи допринос развоју савременог сликарства”

Истовремено је формиран Организациони одбор 1. Меморијала Надежде Петровић и именовани чланови које, уз цењене сликаре из Београда Миодрага Б. Протића и Алексу Челебоновића, памтимо као посебно активне раднике у култури Чачка. Формиран је и Почасни одбор манифестације који су чинили академици, политичари и функционери Србије активни у области културе. Током наредних летњих месеци уследиле су организационе активности – изабрани су уметници и прикупљена њихова дела (до транспорта у Чачак смештана у Народном музеју у Београду). За потребе изложбе реновирана је Свечана дворана Гимназије, а добровољно су се ангажовала чачанска предузећа „Ратко Митровић”, „Цер” и „Украс”.

Организациони одбор Првог Меморијала Надежде Петровић чинили су Слободан Санадер, Радомир Станић, Милена Ђукнић, инг. Милорад Никшић, Драгослав Пештерац, Благоје Радивојевић, Миодраг Б. Протић, Алекса Челебоновић, и Богић Рисимовић.

септембар 1960. У Свечаној дворани Гимназије отворен је Меморијал Надежде Петровић – Прва изложба слика. Изложбу су отворили инжењер Милорад Никшић, председник Народног одбора општине Чачак, Нандор Глид, генерални секретар Савеза ликовних уметника Југославије и Слободан Санадер, председник Организационог одбора Меморијала Надежде Петровић и директор Народног музеја у Чачку.

На првом Меморијалу Надежде Петровић учествују најзначајнија имена тадашње српске ликовне сцене, а садашњи великани – Ђорђе Андрејевић Кун, Стојан Аралица, Јован Бјелић, Лазар Возаревић, Лазар Вујаклија, Недељко Гвозденовић, Милан Коњовић, Петар Лубарда, Пеђа Милосављевић, Мило Милуновић, Зора Петровић, Зоран Петровић, Миодраг Б. Протић, Богић Рисимовић, Младен Србиновић, Иван Табаковић, Стојан Ћелић и Марко Челебоновић.

“С. Стаменковић: Како су уметници који су били на списку пристали да дођу?

С. Санадер: Па, зато што је дошао градоначелник. Можете мислити – код Коњовића долази градоначелник Чачка, инжењер Милорад Никшић!“

С. Стаменковић: Ви сте код сваког од тих уметника лично долазили?

С. Санадер: Код сваког уметника! Милорад Никшић и Слободан Санадер! Никшић би одржао неколико речи, објаснио шта је (Меморијал Надежде Петровић, прим. аут.), а ја сам говорио о детаљима, да су и награде ту. То је био огроман посао. На Првом Меморијалу је било осамнаест уметника, а ми смо посетили четрнаест!