Надежда Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево 1915)


 

Надежда Петровић се родила у Чачку где су њени родитељи Милева и Димитрије Мита Петровић радили као учитељи. Због Митиног посла породица се најпре преселила у Краљево, а потом у породичну кућу Митиног оца у Београд где је завршила Вишу женску школу и положила испит за наставницу цртања у средњим школама. Била је ученица код сликара реалисте Ђорђа Крстића, а похађала је и школу Кирила Кутлика. На даље школовање у Минхен одлази 1898. године. Због немогућности да похађа званичну академију, јер није постојало женско одељење, учи и усавршава се у атељеима код Антона Ажбеа, Јулијуса Екстера и Ангела Јанкеа. Прву самосталну изложбу имала је у Великој школи у Београду 1900.

По повратку из Минхена, од 1904, ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Друштва српских уметника Лада и Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву. Ради као наставница цртања, излаже на многобројним изложбама и истовремено се ангажује на друштвеном пољу – један је од оснивача организација  Коло српских сестара и Народна одбрана, помаже становништву у окупираним областима Старе Србије и Македоније. На студијски боравак у Париз одлази 1910. године. У Београду 1912. године отвара сликарску школу. У балканским ратовима и Првом светском рату учествује као добровољна болничарка  преживљавајући све страхоте ратних збивања и тешко оболевши. Умрла је од тифуса у Војној болници у Ваљеву 3. априла 1915, где је била на дужности добровољне болничарке.

Сликарство Надежде Петровић

Надежда Петровић је најзначајнији српски сликар с почетка века. Иако је тематски остала верна националном, стилски  се потпуно окренула савременим токовима европске уметности. У односу на остале наше уметнике ишла је знатно испред свог времена – сигурно да је и то један од разлога што од својих савременика није била добро схваћена, а у једној традиционално патријархалној српској средини.

Надежда Петровић, родоначелник српске модерне, најзначајнији је српски уметнике на почетку 20. века. Авангардним визуелним изразом и тематски ангажованим приступом, позиција сликарства Надежде Петровић потврђена је као гранична између старих и нових схватања уз потпуну стилску окренутост савременим токовима европске уметности и тематску верност националном. Иако изразити индивидуалиста припада породици великих колориста који стварају егзалтирано, где се као доминанта издиже њен експресионистички став – недвосмислени производ снажне воље и темперамента, свакако уз импресионистички приступ, фовистички колорит, елементе сецесије и симболизма. Надеждин сликарски опус се дели на четири основна периода:

 

I  Минхенски период  (1898 – 1903): рад у атељеима  Антона Ажбеа, Јулиуса Екстера и Ангела Јанкеа  када настају копије старих мајстора, портрети баварских сељака, баварски пејзажи…

 Баварац са шеширом, 1900, уље/картон, 56х37цм УГНП Инв.бр.95

 Воденица (Иберзе), 1901, уље/картон, 37х52цм УГНП Инв.бр.90

 

II  Србијански период   (1903 – 1910): слика чланове породице, пределе из околине Београда, путује по Србији и портретише, слика радове у пољима, знаменитости, пределе и призоре…

 Жена са дететом, око 1905, уље/картон, 66х48цм УГНП Инв.бр.96

Портрет седе жене, 1907, уље/картон, 55х45цм УГНП Инв.бр.93

 

III   Париски период    (1910 – 1912): током боравка у Француској слика мотиве са Сене, из Булоњске шуме, пределе из Бретање…

Море, око 1910, уље/картон, 33х41цм УГНП Инв.бр.99

 

IV    Ратни период    (1912 – 1915): слике настале у току ратова –оба балканска и Првог светског када је Надежда добровољна болничарка, су без сцена ратног попришта; слика манастире, места и  пределе, официре, шатор војне болнице…

Стари шедрван у Призрену,1913, уље/картон, 23х37цм УГНП Инв.бр.97