Надежда Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево 1915)

 

Надежда Петровић је рођена у Чачку где су њени родитељи Милева и Димитрије Мита Петровић били учитељи. Породица се преселила у Карановац (Краљево), а од 1884. године у породичну кућу Петровића у Београд где Надежда похађа Вишу женску школу и истовремено учи цртање код сликара реалисте Ђорђа Крстића. Испит за наставницу цртања у средњим школама положила је 1892. године. Од 1898. почиње школовање у Минхену у атељеу словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа. Већ 1900. године је имала прву самосталну изложбу у Београду. У Минхену 1901. прелази у атеље Јулијуса Екстера, а потом похађа атеље Ангела Јанкеа. По повратку у Србију од 1903. године ангажује се у домовини у разним патриотским и хумантарним удружењима истовремено радећи на реализацији  Прве југословенске уметничке изложбе (1904), оснивања Друштва српских уметника Лада (1904), Прве југословенске уметничке колоније, (Сићево, 1905). До 1912. излаже на многобројним изложбама: Изложба Ладе, 1906; Изложба југословенске колоније, 1907; Изложба српског уметничког удружења, 1908; Друга самостална изложба у Љубљани, 1910, исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излаже у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу. У балканским ратовма (1912-1913) учествује као добровољна болничарка на фронту (Косово, Македонија). Са српском војском, на дужности добровољне болничарке, поново је 1914. године. Умрла је од тифуса у Војној болници у Ваљеву, 3. априла 1915.

Надежда Петровић је родоначелник српске Модерне и један од најзначајнијих српских уметника прве половине 20. века. Припада породици великих колориста експресионистичког смера који стварају егзалтирано, жестином темперамента и са изразитом индивидуалношћу. Њен стил донео је значајне новине у српско сликарство и антиципирао колористички експресионизам треће и четврте деценије.

Сликарство Надежде Петровић

Надежда Петровић је најзначајнији српски сликар с почетка века. Иако је тематски остала верна националном, стилски  се потпуно окренула савременим токовима европске уметности. У односу на остале наше уметнике ишла је знатно испред свог времена – сигурно да је и то један од разлога што од својих савременика није била добро схваћена, а у једној традиционално патријархалној српској средини.

Надежда је била у стању да све прикаже бојама: широким гестуалним потезом њетке; јаким бојама и изузетно јасним и звонким колористичким  односима светлих и тамних партија, без међутонова; густим пастуозним намазима, некада скоро рељефастим; са бојеним акцентима на лицима, ношњи, крошњама и стаблима дрвећа, на узбурканом небу;

Проучаваоци њеног дела, а пре свих др Катарина Амброзић која је и писац монографије о Надежди Петровић, поделили су њено стваралаштво у 4 периода и то:

I  Минхенски период  (1898 – 1903)

Први минхенски период – Ажбеов атеље  (Баварац, копије старих мајстора…)

Други менхенски периодатеље Јулиуса Екстера (Баварац са шеширом, Воденица, Иберзе, Борова шума, Јелова шума, пејзажи из Баварске)

II Србијански период   (1903 – 1910)

Први србијански периодпосле 1903. (Стабло у шуми, Ресник -више студија, Старо гробље, Жетва, Домаћин, Девојче из Сићева, Сићево -више студија, Гуслар, Калуђер)

Други србијански периодпосле Италије 1907. (Дереглије на Сави, Жена са сунцобраном, Анђа, Старо београдско гробље)

III   Париски период    (1910 – 1912)

(Мост на Сени, Кеј на Сени, Краљевић Марко и Милош Обилић, Булоњска шума, језеро  Булоњској шуми, Море, Плажа у Бретањи, Нотр Дам)

IV    Ратни период    (1912 – 1915)

(Коло, Стари шедрван у Призрену, Призрен неколико студија, Грачаница -неколико студија, Косовски божури, Душанов мост, Везиров мост, Рушевине, Официр, Тобџија, Ваљевска болница)

 


Стилски Надеждино сликарство углавном припада експресионизму, мада се у појединим периодима на њеним сликама могу препознати и друга стилска опредељења као што су импресионизам, симболизам и фовизам.