Експресија камених форми : Оскар Бербеља (1921-1999)


17. децембар 2019.


 

Поводом двадесетогодишњице од смрти Оскара Бербеље Уметничка галерија ”Надежда Петровић” је приредила монографију о познатом вајару који је одрастао у нашем граду и својим радом био везан за Чачак.

Промоција монографије се приређена је 17. децембра у оквиру програма прославе Дана града у Ликовном салону Дома културе Чачак.

Пројекат је реализован уз свесрдну и неопходну помоћ и подршку Оскаровог синовца Марија Бербеље из Београда. Аутор монографије је музејски саветник Мирјана Рацковић, дизајн је урадио Миленко Савовић, а рецензент књиге је мр Лепосава Милошевић Сибиновић. У склопу овог пројекта постављена је скулптура у фонтани на платоу код Робне куће “Инекс“.

 

Експресија камених форми : ОСКАР БЕРБЕЉА (1921 – 1999)

 

Оскар Бербеља се родио у Аранђеловцу, а од своје треће године живео је у Чачку, граду у коме је од 1924. године његов отац имао своју каменорезачку радњу. Франческо Бербеља, Италијан из места Кастиљоне дел Лаго (Castiglione del Lago) у близини Перуђе, сплетом ратних догађаја у Првом светском рату нашао се у Великом Бечкереку (данас Зрењанин). С обзиром да је занат изучио још у родном месту, трагајући за послом обрео се у Чачку где је отворио сопствену каменорезачку радионицу.

 

Оскар је у Чачку одрастао, завршио основну и средњу стручну школу тако да је овај град увек доживљавао као свој родни град. Дипломирао је на одсеку примењене/декоративне пластике Академије примењених уметности у Београду 1952. године. Највише се бавио израдом скулптура за јавни простор  – разноврсних камених форми, рељефа, биста и фонтана. Учествовао је на групним изложбама у земљи и иностранству, а за свој рад добио многобројне награде и признања од којих се издвајају: Откупна награда за споменик стрељаним ђацима (Крагујевац, 1961), Награда за споменик палим борцима (Чачак, 1962), Откупна награда за мурал Дома омладине (Београд, 1964), Откупна награда на конкурсу за споменик палим пилотима из 1941. (Београд, 1992). Као заслужни дугогодишњи ативни члан добитник је више награда свог струковног удружења, а најважнија је свакако Награда за животно дело УЛУПУДС-а 1996. године.

 

Још као дечак имао је прилику да посматра израду елемената за споменике познатих скулптора Ивана Мештровића, Ђорђа Јовановића, Вадете Пиперског, Антона Аугустинчића. По очевој жељи учио је каменорезачки занат и истовремено похађао стручну школу. Опредељење за студије вајарства логичан је след стечених занатских искустава у очевој радионици, осећаја за рад са каменим материјалом и несумњиве обдарености за уметничко-занатске изведбе. Током шездесетих година сматран је за већ афирмисаног вајара. На конкурсима тих година добијао је награде заједно са водећим именима југословенске скулптуре.

 

Камен као основни материјал у његовом случају никада није могао бити замењен нечим другим. Бескрајно лако се носећи са његовом природом, тај исконски  и вечни материјал, у чију душу је проникао још као дете, за њега је било нешто непосредно доступно, лако и логично као избор.

У вајарском опусу Оскара Бербеље препознају се два правца која би грубо могла да се поделе на споменичку и слободну скулптуру. Под споменичком скулптуром се подразумева израда биста хероја, народних првака и споменика посвећених историјским догађајима. У групу слободних скулптура убрајају се разноврсне камене форме – рељефне, спиралне и пробијене камене форме као и фонтане рађене за тргове, скверове, паркове, холове, терасе и друге јавне површине. Радећи фонтане и камене форме ушао је у проблем визуелизације урбаних простора посматрајући их као целукупност. Његове камене форме су скулпторалне форме на граници биоморфних облика (спиралне површине – пуж, шкољке) и конструисаних апстрактних форми грубе рељефасте обраде камена са уметнутим елементима (углавном је реч о стаклу).

 

Оскар Бербеља без сумње је врло плодан стваралац који је свој потенцијал искористио на најбољи могући начин нудећи решења у комплементарном споју различитих материјала чиме је допринео да се окоштала схватања из домена јавне скулптуре склоне у депое историје. Тежећи неконвенционалним формама остао је на позицији “поштовања природе материјала“, а његова визија скулпторске обраде камена потпуно је била у функцији материјала кога је одлично познавао, кога је изузетно ценио и којим је више него лако владао. За њега камени блок никада није био само материјал за рад односно камена маса за обраду него најфинији одабрани комад пун набоја за претварање у облик, структуру, форму, а експресију камених форми постигао је несвакидашњим спојем камена и стакла.