https://youtu.be/mYjKOhzAnpo

  1. Меморијал Надежде Петровић – „Limited“

Уметничка галерија „Надежда Петровић“, Чачак


  1. септембар – 30. октобар 2018. године

Селекторски тим: Урош Ђурић, Михаел Милуновић, Вук Видор


 

У Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, у четвртак 10. маја 2018. године одржана је конференција за новинаре поводом 29. Меморијала Надежде Петровић који ће се реализовати од 29. септембра до 30. октобра 2018. године.

Селекторски тим овогодишњег Меморијала чине уметници Урош Ђурић, Михаел Милуновић и Вук Видор у чијој се селекцији налазе радови 12 уметника, представљених кроз три штанда имагинарних галерија:

Djurić contemporary: Александар Димитријевић, Милорад Стајчић, Александар Јесторовић, Марко Марковић

Milunović modern: Милан Хрњазовић, Давор Дукић, Петар Мирковић, Александар Тодоровић

Vidor Project: Марко Велк, Марта Јовановић, Дарја Бајагић и Ђорђе Озболт

 

Пројекат 29. Меморијала Надежде Петровић преиспитује законитости, циљеве и деловање актуелних пракси у уметности данашњице. Аутори, који самим учешћем у селекцији Меморијала Надежде Петровић исказују своју амбицију да њихова уметност буде препозната у задатом друштвеном контексту као релевантна, истовремено постављају кључна питања која једнако, на глобалном и локалном нивоу, муче већину оних који се налазе у позицији апликанта – шта је то што одређује главне токове и колики је реални уплив ауторског у сложеном систему маркирања и позиционирања у институцијама и тржишту савремене уметности.

Пројекат Limited који потписују Урош Ђурић, Михаел Милуновић и Вук Видор је интервенција у простору Меморијала у којем се поставља типски сегмент међународних сајмова савремене уметности с 3 штанда непостојећих галерија – Djurić contemporary, Мilunović modern и Vidor project, које у инсценацији сајамске поставке приказују своју понуду репрезентативних уметника које наводно заступају. Пресек дела и уметника који су заступљени у свакој од ’понуда’, представљају заправо поглед на идеје, политике и уметничке праксе које и сами заступају у свом раду вршећи трансфер од аутора ка галеристи/кустосу који у постављеним околностима представља свој рад и дело кроз праксу другог.

Сам наступ тројице аутора је замишљен као (процесуални) перформанс којем (тело) аутор(а) не присуствује, изложба радова аутора чија дела нису заступљена у облику артефакта. Политике конкурса и кустоских пракси су трауматско место свих уметника који партиципирају у систему уметности. Базирајући свој рад на селекцији и излажући је у форми сајамско-галеријског штанда на изложби бијеналног типа, тројица аутора анулирају сопствену трауматску позицију пребацујући је назад ка оним деловима система који генеришу трауму – институцијама, кустоским праксама, тржишту, стварајући ефекат огледала, просторно-временску капсулу у којој се огледају афирмација и апсурди, видљивост и нелагоде, праксе и несклади у свету савремене уметности.

У овом раду, у којем се представљају дела 12 уметника из Србије, преиспитују се кључне поставке за разматрање водећих токова на савременој уметничкој сцени. Савремена уметност је под пресијом глобализма постала део економско-културолошке парадигма времена, блистава арена у којој се микрокосмоси културне и економске елите сусрећу, приказујући механизме сопствене моћи без оклевања. То подразумева да је читав апарат

потребан да би се достигла видљивост у мору понуда и пропратних дешавања и да се дефакто води неправедна борба између ”јачих и “слабијих”, центра и периферије за презентност у формално заједничком простору. Нису у питању уметничке вредности самих аутора и изложених дела, већ начин, контекст и фокус који се додељује одређеним пунктовима.

Пројекат Limited цео институционални оквир и ритуал окреће наопачке. Преузимање улога

кустоса од стране самих уметника, који при том наступају у формату галеристе може да се

интерпретира и као преузимање или заузимање територије, макар и на кратко време. У том “интеррегнуму” и у ограниченом времену важе друга правила која су потпуно супростављена важећем институционалном, галеријском и тржишном систему. У том ’киднаповању’ територије са установљеним правилима оваква интервенција деловала би као “вирус” – предвиђање и пласирање трендова, баш као предвиђање трендова у економији или предвиђање кризних жаришта или оружаних конфликата, уско је везано и за свет уметности и његову економију и политику. Једна крајње лична перспектива тројице аутора који би независно један од другог дали своје виђење кроз избор других уметника био би потпуно усклађен чин са водећим друштвеним трендовима данашњице у којем vоx populi демаскира естаблишмент и ’непослушно’ гласа, мимо предвиђања изнесених на основу анкета, анализа и истраживања, те се тако и овај пројекат у извесном смислу може подвести под синтагму – ПОБУНА АУТОРА.

Највећа уметност је уметност која говори о актуелном друштвеном тренутку језиком тог тренутка. Стога овај пројекат намерава да произведе ону врсту шока коју особа доживи када се угледа у огледалу или глумац кад се први пут угледа на филмском платну. У том смислу Меморијал би требало да послужи свима као нека врста медијатора, ауторима као питање шта је то њихова уметничка пракса, српској уметничкој сцени – шта је то што она представља и заступа и како се то рефлектује на њену видљивост изван локалних оквира, а међународној сцени – како маргинализоване културе учествују у глобалном тржишту и које услове поставља естаблишмент како би неко са аутсајдерске позиције ушао у мејнстрим.

 

  1. Меморијал Надежде Петровић, као бијенална манифестација савремене визуелне уметности у својој реализацији обухватиће и организовање јавних, тематских и ауторских вођења кроз изложбу.

Предвиђена је реализација дебата и разговора на тему статуса српске уметничке продукције и уметника у контексту европских уметничких манифетсација.

Осим каталога изложбе, Меморијал Надежде Петровић издаје још једну публикацију – Читанку, и то је једино место где ће бити приказани уметнички радови селекторског тима 29. Меморијала Надежде Петровић – Уроша Ђурића, Михаела Милуновића и Вука Видора.